Živimo u fragmentima.
Jara Ribnikar, Život i priča
Jedina stvaralačka aktivnost jesu isključivo prvotna oskvrnuća
naših osjetila: čovek vidi samo onda kad je nešto ugledao.
Miroslav Krleža, Povratak Filipa Latinovicza
Pojmu ludila, u zapadnoj kulturi i civilizaciji, uvek se prilazilo pretvornički. Oprez je oduvek pratila znatiželja, a obzir bezobzirnost da se zadovolji onaj najbanalniji čovekov imperativ: glad prema nesvakidašnjem.
Pojašnjavajući kako slike svakodnevice ulaze u doživljaj pomerene, iščašene svesti, Šopenhauer iznosi tvrdnju da ludilo nastupa u trenutku kada se lanac memorije, koji povezuje naše raznolike vremenske projekcije u jedinstveni doživljaj trajanja pokida, usled čega prisni obrisi poznatog prema kojima spontano ispoljavamo naklonost poprimaju zlokobne, tlačiteljske perspektive.
Na sličan način o ludilu je pisao i Lakan. Kod njega ludilo iskrsava u trenutku kada se jezik sudari sa stvarnošću tako da u doživljaju sveta izostaje koherencija koju osigurava spona između označitelja. Takvo, strašno stanje, ispoljava se u osećaju odsustva vremenskog proticanja, kao teror sadašnjice u kojoj svaka pojedinačna stvar pojačava intenzitet svog prisustva do krajnjeg stepena neprijatnosti.
Oslanjajući se na Lakana, Frederik Džejmson će, pak, u svom čuvenom eseju o Hotelu Bonaventura, istaći nelagodu u postmodernističkom doživljaju prostora koji je nemoguće saznajno mapirati, i koji, u svojim iskidanim perspektivama nadilazi lično, pojedinačno iskustvo.
U navedenim opservacijama na račun ludila nije nam nimalo teško da prepoznamo simptome neugodnosti i nemira sa kojima se na svakodnevnom nivou suočavamo. Informatički pejzaž do krajnosti je zasićen slikama među kojima bez uspeha tragamo za sponom, naša prijemčivost za stanice na jednom putu opada na račun besomučnog hiperlinkovanja koje nam stvara iluziju nekakve ozbiljne aktivnosti, a doživljaj života, doskora propuštan kroz medije u kojima smo se suvereno kretali, sve više ustupa pred interaktivnošću koja u korenu saseca svaki pokušaj da se na iole aktivan, analitički način pozabavimo svetom svoje svakodnevice i stvarima u svome okruženju.
Posađeni usred jednog ovakvog okruženja, kao njegovi sudeonici i savremenici, zasigurno smo se, prepušteni sebi i osuđeni na razmišljanje, pitali: na koji način se perspektivi pojedinačne ljudske egzistencije može povratiti dostojanstvo i osećaj celovitosti? I, ako ne može, može li se takvo stanje raščlaniti, dokumentovati, demistifikovati tako da se odnos prema stvarnim osnovama našeg postajanja makar zakratko reaktivira i vrati u ler, u poziciju u kojoj će inertnost i prepuštanje stvarima onako kako nailaze otvoriti prostor za slobodnu, privlačnu igru evokacije?
Izložbom pod nazivom Unguided journey Ivan Arsenijević kao da nam postavlja narečena i mnoga slična pitanja. 130 fotografija minijaturnog formata snimljenih pomoću malih ručnih i priručnih kamera i mobilnih telefona, i podignutih na nivo artefakata pakovanjem u boks ramove koji kapsuliranu energiju slike skladište iza privlačne prozirne barijere, poređani su u prostoru bez ikakvog unapred predviđenog plana naracije, bez bedekera i putovođe, bez uputstva za upotrebu. Na prvi pogled, reklo bi se da je posredi putopis, usputna zabeleška na margini fotografskog pogleda. No, u jednom temeljitijem pregledu otkrivamo ono što od Atžea i Kartije – Bresona, pa do Vokera Evansa i Judžina Smita čini smisao dobre fotografije: da istovremeno bude i osvedočena dokumentarnost i najintimniji rakurs umetnikovog doživljaja.
U tom i takvom, rasutom pejsažu Arsenijevićeve fragmentirane, razdrobljene svakodnevice, iskrsavaju slike neugodnosti i nelagode, kojima se užas i teror čekanja i odlaganja prevladavaju osvedočavanjem i dokumentovanjem, katkada kroz brižljivu i doziranu instrumentaciju motiva u oku kamere, a katkada kroz otvoreno nametljiv i nepatvoren voajerski pogled. Na drugoj strani su vinjete i obrisi gradskih pejzaža dati kroz događajnost, ali i označeni u biranom i lepo postavljenom prizoru prepoznatljivog toposa. Posebnu pak, celinu, u razbijenom toku njegovog puta bez vodiča čine slike u kojima su simpatija i ljubav prema motivu iskazani kao spontan susret i čin najintimnije posvete.
U svim ovim različitim manifestacijama i stanicama na putu autor nam – uskraćujući sebi poziciju pouzdanog pripovedača – otvara mogućnost da se u njegovo putovanje umešamo i kao bestidni voajeri pred kojima se otvaraju vizure jedne posvemašnje vlastitosti, ali i kao slučajni prolaznici koji u njegovo iskustvo mogu uneti neiznuđenu i nepredvedljivu potpunost. Na taj način se, paradoksalno – u opoziciji prema ludilu koje karakteriše fenomene naše svakidašnjice – njegova (i naša) fragmentirana stvarnost sabira i organizuje, nudeći u spontanom povezivanju asocijacija izgubljenu slobodu i privlačnu mogućnost igre bez koje nema osećaja trajanja. Poseban, pak, segment izložbe, predstavlja svojevrsni road movie slajd prezentacije od 250 slika iz koje su uramljeni primerci uzorkovani. U njemu se Arsenijevićeva strategija – jednovremeno sučeljavanje dva prisustva, onog u fotografski konstruisanom pogledu ovekovečenog trenutka i onog, u razabiranju i doživljaju posmatrača – ogoljuje kao niz najraznolikijih, savečnih istovremenosti. I u jednom i u drugom slučaju belodano je, pak, da smo daleko od varljive jednostavnosti prolaznih impresija, i da Unguided journey predstavlja refleksiju kulture kao predaje, i života kao vrednosti koja se potvrđuje i osmišljava evociranjem.
Zbog toga nam se u osvrtu na ovu izložbu, kao nenamerni komentar, ali i u nedostatku nekog boljeg i smislenijeg, ali nikako i definitivnog zaključka, nameću sledeći redovi:
Kada dođe do evokacije, tj. sećanja, subjekt se sažima, postaje jedan, inače prebiva umnožen, rascepkan u bezbroj „ja” koji između sebe komuniciraju samo na osnovu ideje, tj. prazne svesti, bez suštinskog sećanja, bez doživljaja… Evokacija je, ili bolje reći epifanija, obećanje večnosti, osmeh večnosti, nešto veoma ohrabrujuće i okrepljujuće, ona nam govori da je prošlost živa, da ništa ne nestaje. Pisanje, tj. jezik, svedoči o tome. Da li?[1]
Miodrag Danilović
[1] Slobodan Tišma, Život pesnika, Нојзац, Novi Sad 2022, 176-177