Svet je odavno postao jedan fluidni prostor u kome je „neizvesnost vrednost, a nestabilnost imperativ“[1]. Pitanja smisla i dubljeg egzistencijalnog promišljanja sve češće izmiču pred svakodnevnim poricanjem stvarnosti. Takav socijalni i kulturološki diverzitet pozicirao je umetnost danas, koja po većini teoretičara, predstavlja svojevrsni istraživački proces i (raz) otkrivanje svih promenljivih i ubrzanih konteksta realnosti. Promene su se desile na svim društveno-kulturnim nivoima, pa tako i umetnosti. Ta promena strukture i govora umetničkog dela, ogleda se pre svega u estetizaciji svakodnevice, njene mnogostrane (ne)vidljive topologije.
U seriji radova pod nazivom „Tiha mesta“ Ivan Arsenijević prikazuje istoriju sadašnjosti, pozivajući se kako sam ističe, na tezu Zigmunda Baumana[2] o fluidnoj površini savremenog društva: „fluidni život, baš kao i fluidno moderno društvo, ne mogu zadržati isti oblik, niti pravac“. Autor na svojim fotografijama istražuje svakodnevicu, sve njene promenljive registre, kao suspenziju opipljivog, realnog, efemernog sveta. To su tiha mesta, intimne percepcije prostora i vremena, prisustva i odsustva. Naizgled hladni zamrznuti kadrovi, filigranski čisti u kompoziciji, skoro idilični u svojoj jednostavnosti i kontemplaciji, referiraju na temu identiteta u kontekstu sveopšte nestabilnosti. Ako pogledamo njegov predhodni rad, rekli bismo da je ovo logičan nastavak prošlih projekata: Blow Up i Ljudi iz baraka, a naročito serije pod nazivom Some Cities, gde su u fokusu njegovog objektiva urbani prizori, (ne)poznate kulise javih gradskih prizora, nastale autorskom elaboracijom dokumentarnog i likovnog beleženja.
Arsenijevićev vizuelni narativ je pročišćen i determinisan u samoj stavarnosti, i u najnovijoj seriji radova, koncipiran je bez ljudi i određene hijerahije i/ili središta. To su opšta mesta, javni i privatni prostori, temporalno subverzivni, koji svojim nenarativnim vizuelnim jezikom sublimišu ontološki smisao trenutka i sadašnjice koja promiče pred našim očima, podsećajući na neko prošlo nepovratno stanje. Realističan prikaz ambijenta u službi je prikazivanja konstrukcije individualnih i opštih prostora, uklopljenih u totalitet stvarnosti, koju nosi u sebi i sa sobom svako od nas.
Naime, iza Arsenijevićeve tišine, vrlo sugestivno i višeznačno, progovara turbulentna, rizomatična današnjica. Ona je smeštena u izabranom fragmentu prostora ili detalja, poput citata, izvan kategorija prošlosti i budućnosti, onako kako je i Sontagova[3], označila fotografiju. Autor, u jednom takvom vizuelnom citatu, vrlo promišljeno bira motive i konstruiše atmosferu svojih fotografija, jer „fluidni život daje spoljnom svetu, i zapravo svemu što nije deo sopstva, jednu primarnu, dominantnu vrednost“[4].
S jedne strane njegove fotografije su nostalgični, emotivni refleksi „izgubljene“ sadašnjosti, a opet s druge strane, to su kritični artefakti, koji referiraju na temu savremenog životnog konteksta. U toj igri, vidljivog i izrecivog, autor efemernim i neatraktivnim prostorima i objektima daje ulogu nosioca sećanja, trajanja i identiteta. To su prepoznatljivi motivi, koje Arsenijević redefiniše u tačno određenom antropološkom kontekstu. Paradigmatska je u tom smislu fotografija sa ležaljkama, koje su raspoređene simetrično, u nizu, ili jedna preko druge (ne)uredno skupljene, u pauzi, od nadirućih turista.
Zanimljivo je da sem beleženja realnosti, u službi distribucije onoga što (ne)vidimo, umetnik stvara i fotografije neobične, gotovo nadrealne atmofere, fokusirajući se na detalj ambijenta, koji simbolično potcrtava neki pređašni život. To su slike zatečenog stanja, u kojima možemo da kontekstualizujemo neposredno i toplo ljudsko prisustvo, u određenom prostoru i vremenu. Te fotografije imaju sofisticiran, imaginarni okvir namerne slučajnosti, kao svojevrsni prostori eskapizma od modernosti savremenog trenutka. U oba slučaja, tematsko-značenjski sloj, sugeriše svojevrsni paradoks, koji se dešava na relaciji konkretnog, vidljivog i idejnog, skrivenog. Rekli bismo da Arsenijević, u svom radu, investira u taj idejni, semantički sloj, dajući nam svojevrsnu dijagnozu stanja stvarnosti u savremenom, brzom, konzumerskom društvu. I na kraju, proizvodeći smisao u sopstvenom životnom i umetničkom diskursu.
[1] Zigmunt Bauman, Fluidni život, Novi Sad, 2009.
[2] Исто
[3] Suzan Sontag, O fotografiji, Kulturni centar Beograda, 2009.
[4] Zigmunt Bauman, Fluidni život, Novi Sad, 2009