Dok se podsećamo da je fotografski aparat mašina koja simulira mišljenje, uvek iznova pokušavamo da otkrijemo tok misli onog koji kroz tu mašinu progovara.
Serijom fotografija Some Cites Ivana Arsenijevića zabeležena je marginalna lepota nemih gradskih „tranzitnih scenografija“, zaboravljenih eksterijera, pustih raskrsnica, podzemnih prolaza, izloga… Ivan Arsenijević na tragu fotografije Ežena Atžea (Eugen Atget) pronalazi estetski nezanimljive javne prostore i poput beležnika nadrealističkog duha otkriva lepotu u usputnim kulisama modernih gradova. Baveći se gradom bavi se mentalnim stanjem njegovih stanovnika koji unutar praznih scenografija mogu biti uhvaćeni u neminovni kovitlac osećaja nelagodnosti, nestrpljenja, usamljenosti i straha.
Kako je svaka slika / fotografija / izvesna povšina koja ima određeno značenje, sagledavamo značenje ove serije fotografija kroz Arsenijevićevu nameru da posmatra grad kao prostor scene – pozornice. Iz doživljaja grada kao prostora socijalnih kontakata i prostora pripadnosti nastaju dokumenti jedne stvarnosti. Stvarnost je mnogostruka i posredstvom fotografije postajemo konzumenti samo jedne strane uhvaćene stvarnosti. U seriji Some Cities, stvarnost potčinjena fotografskim činom i specifično građenom atmosferom, upozorava na nespokojnost pustih gradskih pejzaža, na potencijalnu mogućnost da mesta spektakla evoluiraju u mesta sukoba.
Fotografija javnog gradskog prostora u ovom slučaju je bez naracije, najčešće lišena ljudskog prisustva. Oponentna situacija zadesila je fotografije Ivana Arsenijevića nastale u javnom prevozu. Fotografija jeste sociološki dokument i otkriva izvesne korelacije u odnosima junaka, okruženja, fotografa i konteksta u kome nastaje. Sagledavajući fotografije iz cele serije Some Cities tražimo suštinu umetnikove namere da u jedan zajednički rad uvede fotografije pustog gradskog pejzaža i fotografije javnog prevoza bogate ljudskim prisustvom. Posmatrane zajedno u jednoj seriji podstiču značajno drugačije poimanje negoli posmatrane separatno. Čini se da se na ovaj način ukazuje na paradoks savremenog doba, na činjenicu da gradovi sa svojim bogatim istorijskim nasleđem i arhitekturom postaju puste neodređene „tranzitne scenografije“ za sporadične turiste, dok su stanovnici ovih gradova u kontekstu konzumerizma i surovog kapitalizma „pod zemljom“ u javnom prevozu sa jedinom namerom da se od tačke A stigne što pre do tačke B.
Savremeni urabni ambijent gradskog pejzaža Arsenijević sagledava širokim pogledom bez osvrtanja na detalj, na krupni plan. Izražajnost postiže odabirom odgovarajućeg ugla snimanja, perspektive i svetla. Svetlost ima posebnu važnost. Ona je prirodna i zatečena, objektivna, dokumentarna. Primetne su „duboke“ senke i različite tonske vrednosti koje stvaraju iluziju dubine.
Ulična fotografija kao posebna vrsta dokumentarne fotografije ima svoju dugu istoriju. Danas smo svedoci ograničene slobode fotografa da izađu na ulicu i dokumentuju svet oko sebe. Ukoliko se prisetimo izjave Martina Para, na sajmu fotografije Vision, od pre par godina kojom se predviđa da će ulična fotografiju biti zabranjena za pet godina, ukoliko se setimo da su širom sveta pokrenute inicijative koje štite prava fotografa koji stvaraju u javnim prostorima (pr. kampanja „I’m A Photographer Not a Terrorist”), ako se zna za više slučajeva sumnjičenja fotografa za terorizam i narušavanje privatnosti, pitamo se da li se nazire kraj ulične fotografije i nije li to još jedan paradoks savremenog doba. Fotografija snimljena u javnom prostoru ima posebnu dokumentarnu važnost, a autori ovih fotografija dele zajedničku ljubav prema dokumentovanju sveta oko sebe. Na isti način Ivan Arsenijević svestan brzine kojom se svet menja beleži duplikate stvarnosti, dajući dokumnetarnoj osnovi sopstveni lični pečat.