KOLONIJA, Ivan Arsenijević
Milan Aleksić
Kad god je subjekat fotografije dvostruk (ljudi paralelno sa još nekim fenomenom), po pravilu se u konačnom rezultatu ispostavi da su fotografije pre svega o ljudima a potom i o svemu ostalom.
Ivan Arsenijević je video fenomen u staroj radničkoj koloniji, podignutoj na osnovu ratne odštete iz Prvog svetskog rata, koja je gradjena za radnike Vojno tehničkog zavoda (sadašnje Zastave) u Kragujevcu. Uzoran model urbano civilizacijskih dostignuća i uredjenja, na osnovu engleske tradicije gradjenja radničkih kolonija onog vremena, još uvek živi ali sa ispucalom bojom na fasadama i bez strogog nadzora “poluvojničkog života” karakterističnog za rane godine naselja. A i ljudi koji tamo žive jesu neki drugi, koji sada verivatno ne rade u Zastavi zbog nemanja posla.
“Najlepša radnička kolonija u državi” (izvor iz 1929 god.) je ostarela i od institucije “vrhunske urbane pedanterije” koja je zahtevala prilagodjavanje stanara, postala okruženje koje se prilagodilo svojim žiteljima.
KOLONIJA je tako kao nominalan subjekat izložbe postala samo pozornica na kojoj se odvija predstava u kojoj su ljudi kao i obično glavni junaci.
Ivan Arsenijević je ovoj predstavi pristupio frontalnom preciznošću i faktografskom ekonomičnošću koja više liči na društvenu statistiku i kao da je suprotnost umetnosti. Ali vremenom i kroz niz sličnih fotografsko istorijskih primera kao što su Luis Hajn, Voker Evans, August Sander postaje jasno da Arsenijevićeve slike, ma kako lakonski izvedene jesu izvanredno bogate u izražajnosti i imaginaciji.
Sa koloncima je uspostavljen kontakt i oni su voljno učestvovali u stvaranju fotografija. Neki su osećali potebu da se lepo obuku za priliku a neki su pozirali onako kako svakodnevno izgledaju.
U svakom slučaju, snaga njihovih portreta je u stepenu poverenja i vere izmedju fotografa i subjekta. Ivan u njima nije video predstavnike socijalnog stanja već pojedinačnih sudbina. Modeli su to osećali i pokazali su se bez rezerve, osećajući da nisu ilustracija opste teme.
U učestvovanju i sopstvenim ulogama koje su kolonci sa zadovoljstvom i bez žurbe igrali je i došlo do transformacije činjeničnog stanja okupljanja odredjene grupe ljudi po mestu stanovanja, u poetski iskaz. Autor fotografija je pronašao individualnost, poeziju i kompleksnost tamo gde bi drugi pronašli urbanisticki, socijalni i politički fenomen i statistiku. Ova nam izložba pokazuje dvostruku istinu u delikatnoj napetosti izmedju drustvenih okolnosti i individualne duše koja ih ispunjava.
Na nekim od fotografija se pojavljuju i automobili koje su kolonci , vrlo verovatno sami pravili. I automobili su stari.
Na svim fotografijama kolonci gledaju direktno u aparat kao u ogledalo svog postojanja ali su na to spremni i ne pokazuju nikakav stepen iznenađenja.
I za nas nema tajni: kolonci jesu lepi i pristojni ljudi a kvalitet slika izgleda identican kvalitetu subjekata. Tom jednakošću ova izložba dodiruje i predstavlja umetnost.