BLOW-UP – BLOWN AWAY
„Gledati život, gledati svet … posmatrati lica siromaha i gestove bogatih, gledati čudnovate stvari: mašine, vojske, mnoštva ljudi… gledati, … stvari sakrivene iza zidova i u sobama … gledati žene i muškarce kako se vole, gledati decu, gledati i uživati u gledanju, gledati i čuditi se, gledati i učiti.“
Ovako je Henry R. Luce 1936. godine pisao u uvodniku prvog broja magazina „Life“ – I, mada se njegov tekst odnosio na reportersku fotografiju, u ovim rečima je, čini se, sažeta suština filozofije fotografije generalno. Upravo držeći se sličnog stava – posmatrajući svet oko sebe, zagledan u njega, intenzivno istražujući suptilne odnose te obične realnosti i mogućnosti u tehničkom smislu koje mu fotografija kao medij pruža, Ivan Arsenijević je u skoro svakoj fazi svog rada – i dok je snimao Ljude iz baraka … i sada Blow-Up, iskazivao, to sada možemo da kažemo – na osnovu konteksta u koje ih je smeštao – neku vrstu svog društvenog angažmana.
A o svestranosti Arsenijevićevog angažmana svedoči i njegovo stalno stručno usavršavanje, kao i sada već višegodišnje učešće u osmišljavanju i realizovanju kulturnih i umetničkih projekata u Kragujevcu.
Fotografija danas ne teži vise dostizanju optimalnih mogućnosti u oblasti tehničkih standarda oni se podrazumevaju, bez njih – jednostavno vas nema na širokom raznovrsnom polju fotografije danas.
Aktuelne savremene fotografe zanima spoljna realnost, izoštrene individualne vizure, razvijene personalne optike … Svesni su da ne mogu više da se oslanjaju toliko na simboličku strategiju i da, umesto toga, moraju da istražuju psihološke narativne elemente u okviru samog medija fotografije.
Upravo u tom okviru sagledavamo Manirizam, odnosno, Differentia Specifica umetničkog koda Ivana Arsenijevića, gledano kroz sve ove godine, i imajući u vidu sve njegove „cikluse“, svodi se na skup radova – fotografija – povezanih jednim motivom kao identitetom, i sistematskom primenom metode pars pro toto – deo umesto celine – sto znači – da ume da oseti, uoči, a zatim na pravi, suptilan način izdvoji iz celine, grupe i sl. – karakteristiku – šta god ona bila – gest ili izraz pojedinca, anegdotski detalj i dr.
Arsenijević istražuje i uočava, odnosno, ustanovljava svojevrsni paradoks između identiteta (pojedinca) i uniformnosti (grupe). Zato – Blow-Up – uvećava, naglašava baš tu snagu i ranjivost pojedinca i grupe posebno. Jer, retke su njegove fotografije bez očiglednog prisustva, ili bar nagoveštenog prisustva Čoveka.
Slučajni prolaznici, Kočijas, zagledani Turista ispred suvenirnice, Upravo venčani par, Čovek na mostu – u grupi, a jedini bludi pogledom u potpuno suprotnom pravcu od ostalih, Porodični portret, Poziv na otvaranje i obilazak izložbe, Policajci koji na ulici zavode Nov red … itd.
Scena ili mesto događaja opet govori o sposobnosti zapažanja i korišćenja prostora – otvoreni trgovi i široke ulice u Pragu … ili bilo gde u Evropi i njegovo transponovanje u Univerzalni prostor.
O Univerzalnosti svedoče i – ljudi različitih boja koze, različitih životnih doba, različitih raspoloženja, prostori negde u Evropi ili bilo gde – Mikrokosmosi u okviru Makrokosmosa – dva iskustva jednog Sveta, koji pripada svima nama, odnosno, kojem pripadamo svi mi.
Suština je da je svako sam – a to u svakom posebnom kadru ili kvadratu, naknadno izdvojenom i uvećanom – dolazi do izražaja, iako je zadržan izraz srećnog, nasmejanog lica – ovako izdvojen – deluje zaleđen, teatralan, namešten …, ponekad, čak i iskren, ali, setno iskren. Toliko, da od tog Blow-Up, budemo potpuno Blown away.