Jedna tačka s koje posmatramo uvek će ograničavati našu percepciju. Čini mi se da je oko naš veliki, divan svet, i da nam je prepušten. Zar ne želite da iskoračite i sagledate širi prostor, veću sliku? Mislim da svi to želimo.
Dejvid Hokni
Posmatrajući uvećanja Ivana Arsenijevića na način na koji me navika tera, s leva na desno, onako kako čitam, na samom kraju otkrivam širi prostor, veću sliku. A znam da je ta najveća i najšira slika ona koja je, ako se doživi kao polazište i osnova za druge dve – prva nastala. Formalno gledano, nastale su u isto vreme, jer – radi se o jednoj slici.
U seriji fotografija nazvanoj „Blow-Up“ Ivan Arsenijević jednu fotografsku belešku pretvara u tri slike. Na krajevima tog niza su velika i široka slika s jedne i uvećanje s druge strane. U sredini je ono na šta se nailazi putujući od jednog kraja ka drugom.
Veza postignuta jednim beleženjem, neizbežno iz jedne tačke s koje se to čini, i formom prikazivanja je konstanta. Odnosi tri slike, uvek različiti, jesu ono što rad Ivana Arsenijevića čini toliko zanimljivim. Najjednostavniji i svakako najočigledniji način da se uspostavljeni odnosi sagledaju mogao bi biti poređenje dve krajnje tačke, najnaglašenijeg kontrasta – uvećanja i širokog kadra. Dok u nekim slučajevima uvećanje potcrtava ono što prikazuje širok kadar, u drugima postaje potpuna suprotnost pretvarajući gotovo pust trg u sliku gradske vreve, ali i gužvu u trenutak krajnje skoncentrisanosti jedne osobe, pretvarajući scenu spokoja u prikaz iz kojeg se može naslutiti dubok unutrašnji nemir, intimni trenutak u događaj namenjen najširoj publici, bezličnu reklamu u vrlo ličnu priču, sliku onih koji oličavaju sigurnost i bezbednost u zastrašujuću pretnju, bol u duhovitost, tajno i skriveno u nešto što se javno prikazuje…
Ne treba prevideti ni ulogu središnjeg dela triptiha, toliko različitu od uobičajene moći centra koju vekovi umetničke prakse potvrđuju. On nije nužno središnja tačka putovanja između krajnosti, mesto za predah, putokaz koji vodi bilo od uvećanja ka širokom kadru, bilo u suprotnom smeru. Niti mu je uloga da ublaži sukob dve suprotstavljene strane. Mada se ne može reći da ne čini sve to. Nekada bliska jednoj od preostale dve, a nekada podjednako udaljena od obe, središnja slika gradi svoje odnose sa ostalima podjednako snažno, raznoliko i zanimljivo koliko i dve krajnje, međusobno.
Sam medij fotografije ne brine o tome šta je važno a šta nije. Ako uperite kameru u nešto za šta mislite da je važno, biće zabeleženo sve, sve nevažne stvari koje to okružuju, i to s podjednakom preciznošću i naklonošću.
Piter Galasi
Nikada se nisam usudio da pokušam da saznam kako „Blow-Up“ radovi nastaju. Pitanje koje ne traži odgovor je da li velika i široka slika nastaje a da već sadrži jedno, određeno uvećanje. Ili se uvećanje pronalazi naknadno, kroz analizu velike slike? Ili svaka velika slika ima više svojih uvećanja, a na umetniku je da pronađe pravo? Ili…
Ne samo da mislim da je odgovor na bilo koje od ovih pitanja nepotreban, već mislim da je bitno da odgovor ne postoji, kao što ne postoji ni matrica po kojoj je bilo kome drugom osim umetniku samom moguće odrediti šta će postati uvećanje. Pronalaženje važnih stvari jeste stvaralački proces, bilo da se odvija tokom gledanja kroz objektiv, bilo nakon što je zabeleška načinjena.
„Ako ne nađeš vremena da gledaš nikada ništa nećeš uspeti da vidiš.“
Pol Oster
Serija fotografija „Blow-Up“ jasno se oslanja na istoimeni film Mikelanđela Antonionija, u kojem je uvećanje fotografije i sagledavanje jednog njenog dela, na širokom kadru nevidljivog, od ključnog značaja za priču.
Pored toga, put kamere koja se u svakom triptihu približava ili udaljava postavlja dodatnu vezu sa filmom, umetnošću neodvojivom od fotografije.
Još jedna je paralela koju bih, kada se radi o „Blow-Up“ fotografijama, želeo da uspostavim – ona sa filmom „Dim“ Vejna Vanga i Pola Ostera.
Zajedničko za oba filma je slučajno fotografsko beleženje momenta neposredno vezanog za zločin. Ali dok je kod prvog fotografija ono što zločin dokazuje, u drugom ona, onda kada se otkrije neupadljiv ali veoma važan detalj, vodi na sentimentalno putovanje u prošlost i u sećanja, a za sam zločin, koji je već odavno rešen, nema značaja.
Veza sa prvim filmom naglašava uvećanje. Veza sa drugim potencira gledanje. I dok se u prvom slučaju radi o tehničkom postupku, u drugom se govori o toku misli prožetom snažnim emocijama. Gledanje, traženje i pronalaženje, otkrivanje i uspostavljanje odnosa nadilaze uvećanje, i kao proces i kao ishodište tog procesa. To je, ne sumnjam, razlog što nastajanje „Blow-Up“ radova Ivana Arsenijevića i dalje traje.
Vladimir Ranković